Најновији потреси у православљу су показали да о положају Атоса и Хиландара и јурисдикцији над овом територијом не знамо довољно.
оће ли васељенски патријарх Вартоломеј забранити Србима да иду на Хиландар због подршке Српске православне цркве Московској патријаршији, која је због Украјине прекинула канонско општење с Цариградом, тренутно је непостојеће питање. Иако су најновија дешавања око давања аутокефалности украјинској цркви показала да је и немогуће могуће, сценарио такве забране изгледа, чак и у овим новим околностима, невероватан.
У поставци горњег питања пренебрегава се чињеница да СПЦ, ни у својим саопштењима ни кроз изјаве својих архијереја, није дала подршку Московској патријаршији, већ очувању канонског поретка и дијалогу, као и да њени односи с Васељенском патријаршијом нису нарушени нити има, за сада, разлога да то буду.
Најновији потреси у православљу, настали прекидом евхаристијског општења Московске и Васељенске патријаршије, осетили су се, наравно, и на Светој Гори, али су и показали да о положају Хиландара и Атоса и јурисдикцији Васељенске патријаршије над овом територијом не знамо довољно. Због тога смо о статусу српске царске лавре и положају Свете Горе разговарали с Миливојем Ранђићем, директором Задужбине Светог манастира Хиландар, једине званичне установе Хиландара у Србији.
Људи често мисле да наш Хиландар има неку екстратериторијалност и да се управа Српске цркве протеже над њим. Иако је део српске душе и извориште наше духовности и културе, Хиландар никада није био формални део наше отаџбинске цркве. За кратко време Српског царства, од 1346. до 1371, био је под српском државом, мада су и српски цареви прихватали да светогорци и даље признају врховну власт византијског цара и да српску управу сматрају за неку врсту егзархата – објашњава Миливој Ранђић.
Он додаје да сви светогорски манастири имају статус који је раван положају локалне самоуправе, они су правна лица јавног права Републике Грчке, а са становишта међународних конвенција о светској културној баштини недвосмислено припадају корпусу културног наслеђа Грчке, која је пред Унеском и одговорна за очување Свете Горе као светске баштине.
– Ипак, ниједан обавештени Грк неће оспорити да је Хиландар српска светиња и да баштини српску традицију, али биће неумољив да је овај, као духовна установа, пре свега светогорски манастир и да припада под омофор патријарха цариградског. Одредница да је манастир српски, руски или бугарски, да је скит румунски није правно верификована, али одређује и описује манастир, порекло светих ктитора и монаха који га чине, па и традицију коју баштини. То се увек поштовало. Када је Хиландар у питању, може се рећи да хрисовуља цара Алексија Трећег Анђела чак даје за право коришћење српског имена јер изричито одређује да цар манастир даје „Србима на поклон вечни” – истиче Ранђић.
Он наглашава да су сви светогорски манастири самостални у унутрашњој управи и руководе се по манастирским правилницима које сами прописују, а који морају бити у складу са Светогорским уставом. Тако монаси сами бирају игумана, а о избору се само обавештавају Свештена општина и Цариградска црква. То је особеност карактеристична само за Свету Гору, јер другде епископ има коначну реч у избору. У Хиландару је у току обнова након великог пожара из 2004. и за те радове, као и друге светогорске светиње, морају имати сагласности Свештене општине и неких државних агенција. Међутим, никакви радови и активности не могу се предузимати без сагласности самог манастира.
– Највећа сарадња у практичном смислу између Хиландара, српске државе и Цркве последњих година је везана управо за обнову. Ту је било и има помоћи с више страна и из многих држава, помесних цркава и значајних појединаца, али, уз најтоплију захвалност према свима, мора се истаћи да су српска држава и Црква главна и константна подршка – каже Ранђић.
Без обзира на свој посебан статус, Хиландар има тесне везе са Српском црквом и чини важан део духовног али и историјског и културног идентитета нашег народа. Та веза је двосмерна.
– Хиландар нарочито држи до тога да на манастирским славама у гостима има епископа из Српске цркве који начелствује богослужењем и да одржава духовне свезе са српским манастирима. Иако то представља велики напор и за игумана и за братство, хиландарски игуман архимандрит Методије узима учешће у епископским хиротонијама и духовним празницима широм СПЦ. Већ неколико година Хиландар окупља децу с угрожених српских подручја и енклава и организује летње кампове. С друге стране, патријарх српски ужива високо поверење и ауторитет међу монасима, а испред Српске цркве управо је он задужен за одржавање духовне свезе са српском светогорском светињом. Од када је на светосавском трону, патријарх Иринеј је три пута обилазио манастир, посвећујући велику пажњу и бригу његовој обнови. Мислим да ниједан патријарх до сада, осим цариградског, није оволико пута боравио у неком манастиру Свете Горе – истиче Ранђић.
Директора Задужбине питали смо и колико често и о којим поводима васељенски патријарх долази на Свету Гору и када је последњи пут био у Хиландару.
– Патријарх Вартоломеј је више пута боравио на Светој Гори и одржава са Свештеном општином и манастирима сталне духовне и административне односе. Његове посете су обично неким посебним поводом, као када је 2013. био на обележавању прославе 100 година од присаједињења Свете Горе Грчкој. Патријарх је Хиландар посетио 2006. да би подржао братство у обнови. Поводом 25 година од успостављања општежића, патријарх Вартоломеј је 2015. упутио посланицу хиландарском братству, изражавајући задовољство због препорода манастира који је полако, али сигурно дошао заједно с општежићем – каже Миливој Ранђић.
***
Извор:Политика
Коментари
Постави коментар