Недавнио се упокојила др Смиља Аврамов, академик и шеф катедре за међународно право универтзитета у Београду и члан Сената Републике Српске. Њен одлазак велики је губитак за српску науку и истину о борби нашег народа. Љиљана Поповић, магистар филологије, писац и преводилац пригодним текстом опртостила се од др Смиље Аврамов.
– Прошле недеље напустила нас је жена чији, читав век дуги, живот је био сведочанство да још увек у нашем народу постоје личности, на први поглед тихе и неприметне које својом службом и даровима остављају трагове који сежу у вечност. Рођена је 15. фебруара 1918. године у Пакрацу.
Гимназију је завршила у Сушку (1936). Током Другог светског рата, усташе су убиле једанаест чланова њене породице у логору Јасеновац. Правни факултет је завршила у Загребу 1947, а докторат правних наука стекла је на Правном факултету у Београду 1950.
Радила је у Јавном тужилаштву у Новом Саду и Београду (1946—49), на правном Факултету у Београду изабрана је за асистента 1949, ванредног професора 1960, редовног професора међународног јавног права 1965. године, а од 1973. је шеф катедре за међународно право и међународе односе. Студирала је и у Бечу и Лондону, и усавршавала се на Харварду и на универзитету Колумбија.
Била је дугогодишњи председник Светског удружења за међународно право. Била је и председник Светске конфедерације за мир и разоружање са седиштем у Лондону (ИЦДП), затим члан Извршног одбора Удружења правника света за борбу против нуклеарног наоружања, као и члан Одбора за истраживање ратних злочина почињених од стране САД у Вијетнаму.
Била је професорка Правног факултета у Београду и члан Сената Републике Српске од 1996. године.
Можда управо због трагедије коју је доживела током рата, др.Аврамов се свим својим даром и огњеним духом који је имала, посветила и постала позната највише по обелодањивању и писању о злочинима и геноциду над Србима у двадесетом веку.
Њена изузетна дела у којима је разоткривала и износила на светло дана најужасније нацистичке и усташке злочине током више ратова, као и многа злодела западних сила и тзв.“светске владе“, као и њен међународноправни поглед на сукобе и дешавања на Косову и Метохији, била су и биће путокази и темељи на којима ће се још дуго заснивати не само правна наука, него и свако, иоле озбиљно, истраживање везано за српски народ где год он живео.
Дела као што су Геноцид у Југославији од 1941-1945. и 1991. године (два дела), Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Опус Деи, Нови крсташки поход Ватикана, Трилатерална комисија:
Светска влада или светска тиранија, Међународноправни вид косовскометохијске кризе и многе друге публикације, били су светионици током и после тамних година страдања српског народа, а и сада када још увек трају организовани напади на све што је српско, а поготову Православно.
Председник Међународне словенске академије Сергеј Бабурин рекао је, поводом смрти некадашње професорке Правног факултета у Београду, академика Смиље Аврамов, да је то велики губитак не само за Србију већ и за Русију.
Допринос академика Смиље Аврамов науци међународног права, изградњи достојних и равноправних међународних односа, као и борби српског народа за јачање своје националне самосвести, не може се преценити – он је огроман.
Није лако бити „тихи глас“ у бучним временима.
Није лако писати, стварати и борити се за свој народ онда и када он сам скоро одустане од свега што га народом чини. Када се у све увлачи гадни црв политике, неповерења и страха. Није лако говорити ни свом народу, а ни сведочити о њему широм Европе и света. Али она је то чинила. Скромно и тихо, али огњено.
Одликована је пред крај живота од стране Српске Православне Цркве Орденом Светог Саве другог реда и Сретењским орденом првог реда, за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у области научне и просветне делатности.
На сахрани велике др.Смиље Аврамов није био ниједан државни медиј. Захвалили су јој се они који су препознали њене неизмерљиве заслуге, њени ученици, наследници, поштоваоци и пријатељи широм света и њени Срби који су то још увек и на речима и на делима.
Иако у Србији можда није још увек довољно препозната њена величина, њој то можда и није било битно јер је свом народу служила због других, много значајнијих циљева и узвраћала јој је љубављу. Зато је једном приликом и рекла:
„Свако вече кад се молим за здравље моје деце не пропустим да се помолим за Србију. Помози Боже Србију, заслужила је. Часна је то земља.“
Извор:ИН4С
Коментари
Постави коментар