Милан Тепић са породицом
Уз њега су били махом младићи на одслужењу воjног рока. Ратна деjства хрватских паравоjних формациjа, „Збора народне гарде” (Зенге), приморала су их да се повуку у воjно складиште. После неуспелих преговора, на маjору Тепићу jе остало да донесе одлуку од коjе су зависили животи младића и судбина jедног од наjвећих складишта наоружања ЈНА на териториjи Хрватске. Одлука коjу jе донео одвела га jе у легенду. Своjим воjницима, младићима за коjе jе био одговоран и коjима jе био официр, али и учитељ, одржао jе кратак говор.
Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристоjну удаљеност од главног обjекта. Дакле, не замjерите ми ако сам негдjе према неком од вас погриjешио, али хоћу двиjе ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува оваj моj ратни дневник. Вољно и збогом, jунаци моjи!
Маjор Тепић jе потом наредио воjницима да се повуку и склоне се на сигурну удаљеност. Када су воjници Зенги ушли у складиште, активирао jе експлозив и дигао у ваздух огромну количину ускладиштене мунициjе.
Милан Тепић, модерни Стеван Синђелић, испунио jе своjу реч. „Једном људи даjу реч, она остаjе или се погази. Ја сам дао риjеч да ћу да браним ову земљу ако jоj буде тешко.”
Воjско,
Слушаjте ме добро! Не знам колико ћемо моћи jош овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настоjати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегаваjу да удараjу по складишту, jер ово што ми имамо овдjе за њих jе више него драгоцjено. Искључиво jе моjа брига да они то не добиjу у руке, jер можете замислити каква би то трагедиjа била за наш народ. Ово jе моjа давна одлука и молим да се не коментарише.
Аутор: Стефан Вучићевић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Коментари
Постави коментар