Операција Ваздушни мост је највећа акција спашавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату изведена је у Србији. Спашавање савезничких пилота изведено је од стране авијације САД у сарадњи са Југословенском војском у Отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића. Четници су на тај начин спасили више од 500 савезничких пилота, које су Немци оборили изнад Југославије. Највећи број пилота је евакуисан са импровизованог аородрома у селу Прањани 1944. године. У америчким војним круговима ова спасилачка мисија позната је као: Operation Halyard. Операција Ваздушни мост сматра се за једну од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељски линија у историји ратова.
После успешног искрцавања Американаца на Сицилију, у јесен 1943. године капитулирала је Италија, Американци су заузели целу Јужну Италију. Из Туниса је крајем 1943. године пребачен Петанаеста ваздушна армија САД (енгл. USAAF 15th Air Force), под командом генерала Натана Твајнинга, на аеродром код Фође, тај аеродром је убрзо постао највећа ваздухопловна база Американаца у Јужној Италији.
Од октобра 1943. године до октобра 1944. године, Петнаести корпус ваздушних снага САД, обавио је око 20.000 борбених летова, укључујући и ловачке авионе и бомбардере. У том временском периоду изгубљено је скоро педесет одсто авиона и само око десет одсто људства.Маршута летова авиона из Јужне Италије до циљева у Румунији понављала се свакодневно од пролећа 1944. године. Преко Јадрана, Црне Горе и Србије и Бугарске ка Румунији.
„Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте непријатељске територије, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се скакањем спасава. Предузмите потребне мере да их од непријатеља сачувате. Спасени авијатичари из свих крајева биће вама упућени. Припремите њихову заштиту, снабдевање и евакуацију”
- гласила је наредба генерала Драже Михаиловића, која је у јануару 1944. године стигла у штаб Првог равногорског корпуса, под командом поручника Звонимира Вучковића.
По наредби генерала Михаиловића, почетком марта 1944. године почела је изградња аеродрома, са којег је требало да се врши евакуација америчких авијатичара за Италију. Командант Првог равногорског корпуса, капетан Звонимир Вучковић, одабрао је са америчким ОСС капетаном Џорџом Мусулином погодан терен на планинској висоравни недалеко од села Прањани у Западној Србији, на месту званом Галовића поље. Стотине сељака из околних села радило је свакодневно са воловским запрегама током марта 1944. године како би изградили импровизовани аеродром за евакуацију.
Прва евакуација
Британска војна мисија на челу са генералом Чарлсом Армстронгом, која је имала око тридесет пет људи, била је спремна за евакуацију крајем маја 1944. године, Договорили су се са Командом у Барију, и 29. маја слетела су три транспортана авиона „Дакота“ - ДЦ-3. Њима је уз британску војну мисију евакуисано у Бари око четрдесет америчких и двадесет британских авијатичара. Са њима је отишло за Италију и неколико цивилних лица, а међу њима и члан Националног комитета политичар Живко Топаловић. Топаловић је упућен у иностранство са циљем да политичарима на Западу објасни право стање у Србији и интервенише у корист четничких снага генерала Михаиловића. Тада је за Италију одлетео и амерички капетан Џорџ Мусулин. Ова евакуација је уједно значила и да Савезници напуштају и окрећу леђа Југословенској краљевској војсци у Отаџбини и генералу Михаиловићу.
Ваздушни мост Бари - Прањани
У околини Прањана било је спремно за евакуацију око 350 авијатичара. Постојала је опасност због њиховог дужег задржавања на једном месту, па су стално сељакани по околним селима. Почетком августа 1944. године стигла је трочлана мисија из Барија са капетаном Џорџом Мусулином, поручником Мајклом Рајачићем и наредником телеграфистом Артуром Џибилијаном. Са њима је дошла и екипа лекара на челу са др Џеком Митранијем, јер је било доста болесних и рањених пилота. По доласку мисије приступљено је продужењу аеродрома још за седамдест метара, јер је био кратак за авионе Ц -47 којима је требало извршити евакуацију.
Група авиона Ц - 47, коју је сачињавало шест авиона, спустила се ноћу 10. августа 1944. године. На брзину је извршено укрцавање авијатичара у авионе, и један по један одлетели су пут Барија уз пратњу ескадриле ловачких авиона. Евакуисано је успешно око 150 људи. У седам часова ујутру 10. августа 1944. године уз пратњу већег броја ловаца П -51 и П - 38, појавило се поново осам транспортних авиона Ц -47. Приступило се укрцавању у авионе још око 200 људи, који су један по један одлетали пут Барија уз пратњу ловаца. Обезбеђење аеродрома за време евакуације вршиле су снаге Првог и Другог равногорског корпуса, омладинске бригаде и официрске школе, укупне јачине 8.000 до 10.000 бораца. 10. августа 1944. године, евакуисани су и неки цивили, амерички грађани, који су се за време рата затекли у Србији, као и чланови војно - политичке мисије предвођеном политичарем Адамом Прибићевићем и капетаном Звонимиром Вучковићем. У току августа ваздушни мост је и даље функционисао. На исти начин 12, 15, 18 и 29. августа извршена је евакуација још око 200 авијатичара.
Највеће разочарење за Врховну команду ЈВуО, официре и војнике, окупљене сељаке, били су потпуно празни авиони, долетели су без ратног материјала, војне помоћи и санитетског материјала. Американци су празне авионе правдали журбом и недостатком времена. Међутим, четници су сазнали од чланова посада ових авиона који су били српског порекла, да су авиони из Барија кренули пуни војне опреме, оружја и муниције, коју су успут избацили изнад партизанске територије у Босни и Херцеговини и Црној Гори.
Под притиском много боље наоружаних партизана од стране Савезника, а и под претњом продора Црвене армије у Србију током јесени 1944. године, врховна команда ЈВуО, заједно са америчком војном мисијом, напустила је Прањане и пребацила се у Мачву. У месту Коцељеву са импровизованог аеродрома, настављена је евакуација америчких авијатичара. Евакуисано је 17. и 29. септембра 1944. године око педесет пилота. Тада је са пилотима одлетео капетан Џорџ Мусулин, а амерички ОСС капетан Ник Лалић је остао да се и даље стара о евакуацији авијатичара.
Под притиском партизанских снага Врховна команда ЈВуО прелази са својим јединицама из Србије у Источну Босну, заједно са америчком Војном мисијом предвођена пуковником Робертом Мекдауелом и капетаном Ником Лалићем. Напустили су Коцељево и прешли су Дрину код Бадовинаца и Међаша, у Семберији у Источној Босни.
Једна група америчких авијатичара је одступила заједно са њима, а свакодневно су пристизали нови пилоти. Уз помоћ Озренских четника и сељака оспособљено је ново узлетиште у близини села Бољанић на планини Озрен(која је важила за једно од најјачих четничких упоришта и ниједном током рата није пало у руке комунистима), близу Добоја, од 22. октобра до 1. новембра 1944. године. Са овог узлетишта отишао је у Италију шеф америчке војне мисије, пуковник Роберт Мекдауел, 1. новембра 1944. године, америчким авионом DC-3, уз пратњу седам ловаца. Са њима је отишао и капетан Џон Милодраговић и поручник Мајкл Рајачић. Тада је генералу Михаиловићу понуђено да и он пође са њима и да напусти земљу, међутим генерал је тај предлог енергично одбио речима:
председник САД Хари Труман, 29. марта 1948. године постхумно је одликовао генерала Драгољуба Михаиловића највишим орденом САД - Легијом за заслуге (Legion of merit). Тиме је призната грешка и неправда коју је Америка учинила, жртвовањем најоданијег савезника ради тренутних сопствених војно-политичких интереса. Образложење за доделу ордена гласи:
Орден је, у мају 2005. уручен ћерки генерала Михаиловића Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду.
Коментари
Постави коментар