Приредила, Зорица Пелеш
У овој прекрасној цркви генерал Врангел је нашао коначни мир својој души 1929.године. Мој драги кум проф.Андреј Тарасјев, чији је отац Виталиј био старешина ове цркве, ми је причао да је прота Стева Димитријевић често служио са његвоим оцем у овој цркви.
Рекао ми је да је прота Стева био засадио дивне јорговане око ове прелепе цркве и имао је специјалне маказе , којима их је шишао. Пошто је Прота становао на неколико корака од цркве, на Булевару краља Алкесандра бр.17., он би од куће понео шамлицу, на којој би седео и обрезивао прелепе јорговане.
Прота Стева био је професор петорици патријарха: Варнаве, Гаврила Дожића, Германа, Павла, Иринеја
Испред улаза у цркву био је некада трем са зеленим дрвеним стубовима и прота Стева и отац Виталиј би ту по подне пили чај и говорили по руски, а Андреј је уживао да их слуша. Питала сам кума Андреја како је Прота говорио руски језик, а он ми је рекао тако добро да су сви , који га нису раније познавали, мислили да је прави Рус.
др Андреј Тарасјев и публициста Зорица Пелеш
Чувени руски сликар, емигрант у нашој земљи, барон Николај Мејендорф је животописао био ову цркву. Он је био из групе краљевих сликара, Руса, (краља Александра Првог Карађорђевића), који су осликали капелу у Белом двору, а потом на молбу краља Александра прота Стева је био вођа те сликареске екипе са којом је обилазио наше најпознатије манастире (јер је био изузетан познавалац не само фреског сликарства већ и црквене архитектуре), где су ови сликари вршили копирања најпознатијих наших фресака и потом све то пренели у Краљеву цркву на Опленцу. Са Опленца су потом отишли у Протин родни Алексинац и осликали Протину спомен – цркву „Светих Архистратига“.
Протина спомен – црква „Светих Архистратига“ у Алексинцу
После смрти своје јединице Десанке, која је умрла (кажу да су је отровали бугарски лекари у Нишу), док је он био у у Бугарској у логору Ески Џумаја (данашњи бугарски град Трговиште) са 80 . ђака своје Призренске богословије и мноштвом српских свештеника, Прота је почео да сакупља новац за ту своју црквицу, коју је као вечну кућу наменио својој јединици Десанки. Новац је одвајао у један дрвени сандук и у једном писму, док је био на Хиландару, пише својој супрузи Јелени да може да из тог сандука позајми новац за нешто, али да, кад добије његову плату, позамљени новац врати у сандук.
Барон Мејендорф је на молбу светог владике Николаја Велимировића пред Други светски рат у манастиру Жича насликао фреску светог руског цара Николаја Другог Романова, коју су комунисти, доласком на власт , прекрили и тек пре неколико година је она поново угледала светлост дана.
Цар Николај Други Романов из Жиче
Приредила, Зорица Пелеш
Извор:Српска историја
Коментари
Постави коментар