Идеје за одузимање црквене имовине јављају се у Црној Гори. Чак је познат покушај да се то и законски озваничи преко Нацрта закона о слободи вероисповести. Но, пошто су у међувремену склопљени темељни уговори владе с Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, којима је тај нацрт супротстављен, против њега су и оне реаговале, нарочито против члана 52 о одузимању храмова који су изграђени и имовине верских заједница која је стечена до 1918. године, а не само Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија СПЦ у Црној Гори, изјавио је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интревјуу „Политици“.
Он истиче да је Митрополија ових дана објавила и став Венецијанске комисије о том нацрту.
– Због њега је нацрт повучен, иако влада тврди да га није добила (стајао је на сајту комисије две године). Учини ли црногорска власт то безакоње и насиље, то ће бити јединствен случај у модерној Европи – наглашава Митрополит Амфилохије. Осамдесетогогишњи Митрополит и даље је хиперактиван, обилазећи светиње по брдима Црне Горе. Управо је судбина имовине СПЦ-а тема разговора с Митрополитом који се не либи да открије и своје личне односе са предсједником Милом Ђукановићем и властима Црне Горе. Интервју „Политици“ дао је на дан Рождества Пресвете Богородице на дан преноса моштију Светог Арсенија архиепископа српског, наследника Светога Саве, у манастиру Косијерово.
- Како оцењујете однос државе Црне Горе према Митрополији црногорско-приморској од референдума 2006. године до данас?
После 2006, црногорска власт као да је почела да преузима однос према Митрополији црногорско-приморској какав су до тада имале само неке минорне партије у Црној Гори (на примјер Либерална, Социјалдемократска). ДПС је до 1997. имао трезвенији однос према Цркви, да би од тада почео да се усмерава другачијим путем, све антицрквенијим.
- Зашто већ више година СПЦ има проблем око имовине с државом Црном Гором? Да ли је могући сценарио да власти у Подгорици одузму имовину Митрополије црногорско-приморске, или је страх СПЦ-а неоснован?
Ни безбожна власт после Другог светског рата то није учинила, одузела је само део црквене имовине. Додуше, она је у свом револуционарним заносу убила без суда и пресуде Митрополита црногорског Јоаникија и преко 115 најбољих свештеника, а са њима мноштво црквеног народа. Међутим, никада није довела под знак питања правни статус епархија Српске православне цркве у Црној Гори и није стварала своју „ЦПЦ“, као што то чини њена наследница, неокомунистичка садашња власт. Власт секуларне државе, од које је Црква одвојена, односи се према црквеној имовини ауторитарније неголи хришћанска, крштена власт из времена краља Николе!
- Недавно је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори. Како оцењујете Ђукановићев став?
Уважени господин Ђукановић, васпитаник титоистичког марксизма, очевидно нема појма шта је то Црква. Проглашавати за “ великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање!
- Он такође тврди да је СПЦ ударна песница онога што желе идеолози велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Видите ли СПЦ и себе лично у таквој улози?
Своју улогу и улогу Српске православне цркве сагледавам у духу обновитеља етоса и душе петровићке, изворне Црне Горе. Ту је разлика између мене и господина Ђукановића, обојице Црногораца: за мене је Црна Гора она светородне лозе Петровића и краља Николе, у којој је православље било чак државна вера; за њега је Црна Гора она рођена у Брозовом Јајцу, авнојевска Црна Гора, не само секуларна него и антицрквена, безбожна, особито антиправославна, Црна Гора обоготворење (западњачког) дебелог црева. Признајем: моја Црна Гора је срушена Црква Светога Петра Цетињскога на Ловћену и утамниченог Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чије се „надање закопало на Косово у једну гробницу“; његова и његових учитеља и следбеника јесте Црна Гора тиранског маузолеја и признања злочиначке државе „Косово“, кроз одрицање од витешке крви црногорских ослободилаца Косова и мученичке Метохије (1912), жиле куцавице Црне Горе краља Николе (крунисаног 1910. године круном Светог Стефана Дечанског).
- Какав је ваш лични однос с господином Ђукановићем? Говорили сте да је ваш пријатељ и даровит човек?
Говорио сам да ми је пријатељ. Доживљавам га и као брата Црногорца (некада је био и брат Србин).
- Предложили сте, ипак, да га крстите у Острогу, како би се другачије бавио политиком и другим вредностима . Да ли та понуда још важи?
И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића).
- Да ли се црквени проблеми у Украјини могу рефлектовати на Црну Гору и ако могу, како?
Украјински црквени проблем се већ рефлектовао на Црну Гору. Једини који признаје и саслужује с лажним „митрополитом црногорским“ Дедеићем јесте лажни „патријарх кијевски“ Филарет.
Међутим, Патријарх Вартоломеј, који обећава томос украјинским расколницима (надамо се и ту да ће обећање бити лудом радовање), немогуће је да њиме обухвати и Дедеића. Њему га је већ издао, једном за свагда – рашчињењем и лишењем свештеничког чина, као бившег клирика Цариградске патријаршије, оставивши њиме и проклетство на његове следбенике.
Александар Апостоловски / Новица Ђурић
Извор: Политика
Коментари
Постави коментар